Упркос напорима и политикама Европске уније које промовишу инклузију, особе са инвалидитетом у земљама чланицама и даље се суочавају са бројним препрекама у приступу здравственој нези.
Физичке баријере
Један од најочигледнијих изазова је недостатак физичке приступачности. Многе болнице, клинике и ординације нису прилагођене особама у инвалидским колицима или онима са потешкоћама у кретању. Ово укључује одсуство рампи, неприступачне тоалете, уске ходнике или недостатак лифтова. Чак и када су зграде приступачне, опрема унутра, попут столова за преглед, често није прилагођена, што отежава или онемогућава преглед.
Финансијске баријере
Иако већина земаља ЕУ има јавно здравствено осигурање, оно не покрива увек све потребе особа са инвалидитетом. Трошкови специјализованих терапија, асистивних уређаја, прилагођених возила или дуготрајне неге могу бити изузетно високи. Ово ствара велики финансијски терет за појединце и њихове породице, што може довести до избегавања неопходних здравствених услуга.
Комуникационе и информационе баријере
Приступ информацијама је кључан за доношење одлука о здрављу, али ове информације често нису доступне у прилагођеним форматима. Веб-сајтови, брошуре и упутства често нису прилагођени особама са оштећењем вида или слуха (недостатак Брајевог писма, великог фонта или знаковног језика). Такође, здравствени радници често нису обучени за комуникацију са особама које имају когнитивне или комуникационе потешкоће, што може довести до неспоразума и погрешне дијагнозе.
Стигма и дискриминација
Нажалост, предрасуде и дискриминација и даље постоје у здравственом систему. Неки здравствени радници могу имати погрешна уверења о инвалидитету, верујући да се проблеми особе могу једноставно приписати њеном инвалидитету, уместо да траже прави узрок. Овај недостатак обуке и сензибилизације може довести до лошијег квалитета неге или одбијања пружања услуге.
Сви ови изазови показују да је заиста неопходна свеобухватна реформа која превазилази само физичку приступачност.
