У савременом друштву често се истиче значај инклузије, једнаких могућности и права на рад за све. Међутим, стварност тржишта рада у Србији показује супротан тренд – прилике за запошљавање особа са инвалидитетом постају све ређе, управо у тренутку када би требало да буду доступније него икада.
Мање прилика, већа конкуренција
Последњих година бележи се пад броја огласа за посао који су јасно означени као доступни и особама са инвалидитетом. Истовремено, број пријава на такве огласе расте, што јасно показује да постоји воља и жеља за радом, али не и довољно простора да се та жеља оствари.
Ова неравнотежа доводи до појачане конкуренције и осећаја несигурности код кандидата, који су често приморани да дуже траже посао или да прихватају послове испод својих квалификација.
Зашто послодавци ређе отварају инклузивне позиције?
Разлози за смањење инклузивних огласа су бројни. Економска неизвесност и успоравање запошљавања утичу на целокупно тржиште рада, али особе са инвалидитетом често прве осете последице таквих промена.
Поред тога, и даље су присутне предрасуде и недовољна информисаност послодаваца. Многи и даље погрешно верују да је прилагођавање радног места сложено и скупо, иако у пракси велики број позиција захтева минималне или никакве измене, нарочито у административним, услужним и дигиталним занимањима.
Сектори који и даље нуде шансу
Иако у паду, инклузивни огласи се најчешће појављују у областима трговине, администрације, корисничке подршке, логистике, позивних центара и појединих ИТ улога. Реч је о секторима који имају флексибилнију организацију рада и могућност прилагођавања радних услова.
Ипак, чак и у овим областима број отворених позиција није у складу са реалним потребама кандидата, што додатно указује на системски проблем.
Инклузија као континуирана пракса
Инклузија не сме бити симболична нити везана искључиво за одређене датуме и кампање. Она подразумева доследну примену – од начина формулисања огласа за посао, преко процеса селекције, до подршке запосленима након заснивања радног односа.
Компаније које су изградиле инклузивну радну културу често истичу позитивна искуства, стабилније тимове и већу лојалност запослених, што показује да равноправност није препрека, већ предност.
Улога Maprista
Maprist се залаже за друштво у коме приступачност подразумева и једнаке шансе за рад. Право на запослење не сме бити ограничено физичким, сензорним или другим препрекама, већ подржано системом који препознаје потенцијал сваке особе.
Смањење броја инклузивних огласа за посао није само статистички податак – то је сигнал да је неопходно више заједничког рада, одговорности и конкретних корака. Само тако можемо створити тржиште рада у коме инклузија није изузетак, већ правило.
