Запошљавање особа са инвалидитетом представља кључни индикатор њихове социјалне укључености и равноправности. Кроз историју, приступ овој теми мењао се од сегрегације и патернализма до инклузивног модела, који наглашава право на рад и једнаке могућности за све.

Почеци: Институционализација и заштитне радионице (након Другог светског рата до 1980-их)

У овом периоду, запошљавање особа са инвалидитетом било је углавном везано за институције и заштићене радне средине. Рачунало се да оне не могу да раде на отвореном тржишту рада, па су им се отварале посебне радионице.

  • Патерналистички модел: Држава и добротворне организације су оснивале тзв. заштитне радионице у којима су особе са инвалидитетом обављале једноставне послове у контролисаним условима. Циљ је био да им се обезбеди нека врста радних активности, али без могућности напредовања.
  • Социјална изолација: Заштитне радионице су биле физички и социјално изоловане од осталих предузећа, што је додатно наглашавало разлику и онемогућавало њихову интеграцију у друштво.

Развој законодавства и квотни систем (1980-те и 1990-те)

У овом периоду долази до све већег развоја законодавства које настоји да заштити права особа са инвалидитетом на рад. Почела је примена квотног система као начина да се осигура запошљавање.

  • Квотни систем: Многе европске земље, а касније и Србија, увеле су законску обавезу за предузећа да запосле одређени проценат особа са инвалидитетом. Овај систем је имао за циљ да подстакне послодавце и повећа стопу запослености.
  • Субвенције: Држава је почела да нуди финансијске субвенције и олакшице послодавцима који запошљавају особе са инвалидитетом, како би им смањила финансијски ризик и покрила евентуалне трошкове прилагођавања радног места.

Инклузивно запошљавање и отворено тржиште рада (од 2000-их до данас)

Савремени приступ запошљавању заснован је на принципима инклузије и једнаких могућности. Фокус се помера са "заштићених" на "отворене" радне средине.

  • Подржано запошљавање: Овај модел пружа индивидуалну подршку особи са инвалидитетом на радном месту. Укључује радног асистента који помаже у учењу радних задатака и прилагођавању радног окружења.
  • Универзални дизајн и технологија: Развој технологије омогућио је прилагођавање радних места и алата, што је олакшало рад особама са различитим врстама инвалидитета. Примери укључују софтвер за гласовно управљање, приступачне веб-сајтове и ергономски дизајниран намештај.
  • Самозапошљавање: Све више особа са инвалидитетом покреће сопствени бизнис, уз подршку државних програма за подстицање предузетништва. Самозапошљавање особа са инвалидитетом у Европској унији представља све значајнији аспект економске инклузије. Оно омогућава већу аутономију и контролу над радним окружењем, што је посебно важно за оне који се суочавају са баријерама на отвореном тржишту рада. Иако је самозапошљавање у поређењу са традиционалним запошљавањем и даље мање распрострањено, ЕУ и њене чланице пружају различите видове подршке. Подстицаји и финансирање
    • Грантови и субвенције: Државе чланице ЕУ, као и фондови Европске уније, нуде бесповратна средства (грантове) за покретање сопственог бизниса. Ови грантови могу да покрију трошкове регистрације фирме, набавке опреме или почетног капитала.
    • Пореске олакшице: Многе земље пружају пореске олакшице за самозапослене особе са инвалидитетом, као и за компаније које их запошљавају или сарађују са њима.
    • Приступ кредитима: У неким земљама постоје програми који омогућавају повољнији приступ банкарским кредитима за особе са инвалидитетом које желе да покрену бизнис.
    Подршка и менторство
    • Бизнис инкубатори: Развијају се специјализовани бизнис инкубатори и менторски програми који пружају обуку и саветовање о покретању и вођењу бизниса.
    • Технолошка подршка: Државе и организације пружају финансијску подршку за набавку асистивних технологија које су неопходне за рад, као што су софтвери за читање екрана, прилагођене тастатуре или друге апаратуре.
    • Саветовање: Доступна су и саветовања о свим аспектима предузетништва, од правних и рачуноводствених савета до савета о маркетингу.

На пример у Италији, правни и финансијски оквир за самозапошљавање особа са инвалидитетом уређен је кроз различите регионалне и националне програме који пружају финансијску подршку, пореске олакшице и техничку помоћ. Ове мере имају за циљ да подстакну предузетништво међу особама са инвалидитетом и смање њихову економску зависност.

Финансијска подршка и пореске олакшице

  • Национални фонд за запошљавање особа са инвалидитетом: Постоји национални фонд (Fondo nazionale per il diritto al lavoro dei disabili) који је намењен финансирању пројеката који подстичу запошљавање и самозапошљавање.
  • Регионални програми: Финансирање се значајно разликује од региона до региона. Многи региони нуде посебне грантове и субвенције за особе са инвалидитетом које желе да покрену бизнис. Ови програми често покривају трошкове почетног капитала, набавке опреме и прилагођавања радног простора.
  • Пореске олакшице: Постоје пореске олакшице за самозапослене особе са инвалидитетом, као и за предузећа која их запошљавају. Ове олакшице могу да укључују смањење пореза на доходак и ослобађање од неких административних такси.

Програми подршке и едукација

  • Потпора предузетништву: У Италији постоје специјализовани програми који пружају свеобухватну подршку, укључујући менторство, обуку и саветовање о изради бизнис плана.
  • Потпора удружења: Удружења особа са инвалидитетом играју кључну улогу у пружању информација и помоћи у приступу програмима подршке.
  • Технолошка подршка: Држава и региони обезбеђују финансијску подршку за набавку асистивних технологија које су неопходне за самосталан рад (адаптивни софтвери, прилагођене тастатуре, итд.).

‍